Ožiljci života
„Vreme pred nama bice konacni sudija, i ko je bio ko zapisace u svojoj enciklopediji.“
Od opisa detinjstva i studentskih dana, preko novinarskih angažmana u zemlji i svetu, uz osvrte na književno stvaralaštvo, svedoci smo licne i nacionalne drame koja se odvijala tokom tri protekle decenije na nesrecu i štetu srpskog naroda. Antologijske stranice autobiografije Vuka Draškovica sažimaju buran period od devedesetih naovamo.
Ovi zapisi se citaju kao dirljivo i gorko svedocenje protiv zaborava, a zaborav je ubistvo Istine.
„Veoma je teško reci šta ljudi teže opraštaju izuzetnom coveku: vrline ili greške“, napisao je Šandor Marai u svom Dnevniku, u vreme ili pre rodenja autora životopisa koji držite u rukama. Vuk Draškovic živi istinitost ove Maraijeve opaske vec više od tri decenije, autobiografijom Ožiljci života i sam traži odgovor, ispovedajuci svoj život, ali i sopstvene greške i zablude, a prepuštajuci citaocu da sam prepozna njegove vrline.
„U srpskom narodu, a posebno u Beogradu, sve se lako i brzo zaboravlja“, rekao je Miloš Crnjanski, a kao poraznu posledicu, neoprostiv greh i moralni zlocin ovu istinu potom živimo i u njoj se rastacemo svi, svesni toga ili ne. Stoga ne bi trebalo da zaboravimo mnoge scene i recenice iz Ožiljaka života, kao onu o Ivanu Stambolicu: „Nas dvojica zaslužujemo neko prokletstvo. Zato što je on lansirao Miloševica, a ja Šešelja“.
„Dovde pamtim, a dalje se stidim“, kaže Vuk Draškovic u jednom od mnogih dramaticnih trenutaka u Ožiljcima života, posle jedne od najagresivnijih državnih tortura u tom periodu. Vecina tu bezocnu torturu ne pamti, ili cak ne veruje u nju a kamoli da je se stidi, ali zato mnogi od politickih aktera iz tog doba vladaju ili su vladali barem deceniju ili više narodom koji takode ne ceni pamcenje, a rec stid više i ne razume!
– Ljiljana Šop
(Tekst izdavaca)